U pravoslavlju ikona nije samo slika, niti je freska Hristova samo umetnički prikaz na zidu hrama. Ikona je vidljivo svedočanstvo vere, podsetnik da je Bog prisutan među ljudima, da je i sam bio čovek. Zato metak ispaljen u Hristov lik nije napad na boju i malter, već simbolički pokušaj da se Sin Božiji protera iz života jednog naroda i ubije u njemu. Kada se napadne patrijarh kao pastir jednog naroda i crkve, jasno je da se ne udara se samo na čoveka, već i na ono što on predstavlja.
U Crkvi Svetog Andreja Prvozvanog u dvorskom kompleksu na Dedinju i danas se vidi trag metka na fresci Hrista Svedržitelja. Prema predanju koje prati istoriju hrama, u Hristov lik je početkom 1945. godine pucao partizanski oficir Marko Mesić. Ovaj bezbožnik bio je rođeni stric Stjepana Stipe Mesića, nekadašnjeg poslednjeg predsednika SFRJ i kasnije predsednika Republike Hrvatske, ali smisao priče ne zavisi samo od imena čoveka koji je povukao oroz, već govori i o vremenu u kojem je pucanje u Hrista predstavljalo političku poruku – stari Bog mora da bude uklonjen kako bi nova ideologija zauzela njegovo mesto.
Takvu poruku videla je i Rusija u Staljinovom Sovjetskom Savezu. Boljševička država nije se zadovoljila time da Crkvu odvoji od vlasti. Htela je da je ukloni iz pamćenja naroda. Hramovi su zatvarani, rušeni ili pretvarani u skladišta i muzeje ateizma. Crkvena imovina je oduzimana, a sveštenstvo progonjeno i ubijano. Staljinistička kampanja između 1928. i 1941. bila je naročito usmerena protiv Ruske pravoslavne crkve. Cilj nije bio samo politička kontrola već stvaranje čoveka koji više neće podizati pogled prema nebu.
Slovenija danas možda ne koristi Staljinove metode, ali nije daleko od Mesićevih. Nema revolucionara sa pištoljem pred freskom, ali postoji sudski pečat kojim je osuđen patrijarh srpski Porfirije. Prema zvaničnom saopštenju Sinoda SPC, patrijarh i njegov punomoćnik nisu bili obavešteni da je postupak pokrenut niti su pozvani da odgovore na navode optužbe. Sinod je zato proces nazvao kafkijanskim i ocenio da je usmeren protiv ugleda, ustrojstva i dostojanstva Crkve.
Sa stanovišta verujućeg naroda nije presudno kojim je pravnim rečnikom presuda obrazložena. Važno je šta ona znači. U tom smislu može se reći da je sud, osuđujući patrijarha, pokušao da sudi i Hristu kome on služi i predstavlja pred narodom.
Od Dedinja 1945. do Ljubljane 2026. godine promenio se instrument, ali je iskušenje ostalo isto. Nekada se u Hrista pucalo olovom, danas se na njegovu Crkvu udara birokratskim postupkom. Staljinova Rusija pokazala je koliko daleko država može otići kada poveruje da joj pripada vlast i nad ljudskom savešću. Zato presuda patrijarhu Porfiriju upozorenje da se iza uglađenog jezika savremene Evrope ponovo može pojaviti stara ateistička oholost – uverenje da država ima pravo da odredi gde prestaje Crkva, gde ćuti patrijarh i koliko mesta Hristos sme da zauzme u životima jednog naroda.
Piše: Nina Stojanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
