Da li je Ilon Mask tehnološki industrijalac, politički faktor, milijarder sa mesijanskim kompleksom ili nešto mnogo mračnije: „operativni sistem 21. veka“? Upravo tako glasi centralna ideja knjige „Maskizam: Vodič za zbunjene“ – istoričara Kvina Slobodijana i novinara Bena Tarnofa. Način na koji je knjiga dočekana u odabranim zapadnim medijima otkriva mnogo više od same priče o Masku. Otkriva obrazac operativnog sistema koji se krije u tim kritikama, u formulama kojima se u lošem svetlu prikazuju Tramp, Putin, Si, Orban, Vučić — lideri suverenističkog kursa koji nacionalne interese stavljaju ispred arhitekture globalizma.
Nije reč samo o kritici najbogatijeg čoveka na svetu, već o gotovo sinhronizovanom pokušaju da se Mask predstavi ne kao čovek, već kao istorijski kvar, ideološki virus, algoritamska anomalija koju treba politički i moralno objasniti.
Knjiga uvodi pojam „maskizam“ po uzoru na fordizam, model kapitalizma vezan za masovnu proizvodnju i industrijsko društvo prošlog veka. Ali tu počinje zanimljiv deo: ako je fordizam bio ekonomski koncept, maskizam postaje psihološko-politička dijagnoza.
Na sopstvenoj stranici knjige autori otvoreno saopštavaju nameru: „Elon Musk isn’t a glitch in the system — he is the system“. Dakle, Mask nije greška sistema; on jeste sistem. To više nije biografija jednog čoveka, već pretvaranje ličnosti u strukturalni problem epohe.
The Economist, u prikazu „What is Elon Musk’s formula?“, prihvata upravo taj okvir: Mask kao formula moći, paradigma novog kapitalizma, model koji prevazilazi pojedinca. Nije slučajno što se govori o „operativnom sistemu“. Jezik nije neutralan. On dehumanizuje.
The Guardian ide još dalje. Njegov prikaz insistira da knjiga ne pokušava da odgovori na pitanje „ko je Mask?“, nego „čega je Mask simptom?“. Razlika nije mala. Čovek postaje simptom. Biografija postaje patologija sistema.
Zatim dolazi najteža optužba: Južna Afrika, aparthejd, rasni koreni ideologije. Guardian gotovo bez zadrške prenosi tezu autora da treba pratiti kontinuitet između Maskovog odrastanja u Pretoriji i kasnijih političkih i tehnoloških uverenja: „vera u inženjering kao način upravljanja“, „tvrđavski mentalitet“, pa čak i povezanost između rasnog isključivanja i vizije društvenog raslojavanja.
Autorima knjige kao da nije dovoljna analiza Tesle, SpaceX, X ili Starlinka. Potrebno je rekonstruisati psihu Ilona Maska. Potrebno je pronaći „izvorni greh“. A kada medijski eho preuzme istu matricu, nastaje nešto što više liči na političko-kulturni dosije nego na običnu recenziju knjige.
Posebno mesto u knjizi i kritičkim osvrtima zauzima DOGE — Department of Government Efficiency, odnosno Odeljenje za efikasnost vlade, projekat kojim je Mask kao specijalni vladin službenik pokušao da primeni logiku Silicijumske doline na američku državu. Tu se liberalna kritika pretvara u gotovo moralnu optužnicu.
Guardianovu recenziju posebno fascinira ideja da je Mask federalnu vladu tretirao kao softverski problem koji treba „debagovati“, a ne kao sistem od kojeg zavise ljudski životi. Knjiga, piše Guardian, prikazuje sudar između Maskovog inženjerskog pristupa i „messy, irreducible realities of a state that supports millions of lives“ — „haotične, nesvodive realnosti države koja izdržava milione života“.
Tu prestaje analiza poslovnog modela, a počinje moralna drama. U tekstovima koji prate knjigu, autori i njima skloni mediji gotovo elegijski opisuju posledice gašenja USAID programa, otpuštanja i udara na državnu birokratiju. Guardianov izvod iz knjige otvoreno tvrdi da je američka država „infrastruktura preživljavanja za mnoge milione ljudi“ i da se Mask, pokušavajući da je optimizuje kao kod, sudario sa činjenicom da „društvo nije fabrika“. Akcenat ostaje na Maskovoj beskrupuloznosti.
Jedna od najupečatljivijih tvrdnji koju Guardian prenosi jeste da je Maskov pokušaj rezanja države pogodio samu „infrastrukturu preživljavanja“ miliona ljudi. U toj slici, najbogatiji čovek na svetu više nije industrijalac ili politički akter. On je čovek koji je, vođen logikom optimizacije, presekao mrežu od koje zavise čitavi životi. Ponavlja se i ista računarska metaforika: Empatija kao „exploit“, društvo kao „kod“, država kao program koji treba optimizovati ili resetovati. Ljudi, institucije i ideje – sve je podložno promeni i brisanju. U toj interpretaciji, DOGE nije bio projekat racionalizacije administracije nego gotovo civilizacijska pretnja.
Upravo tu nastaje pitanje koje recenzije retko razvijaju do kraja. Jer ako je Odeljenje za efikasnost vlade zaista pogodilo mrežu saveznih programa, međunarodne pomoći, konsultantskih ugovora, nevladinih organizacija, medijskih grantova i institucija koje decenijama funkcionišu kroz javno finansiranje, onda postoji i druga strana priče. Šta je tačno činila ta infrastruktura globalnog uticaja i zašto se njeno smanjivanje u delu političkog i medijskog spektra doživljava gotovo kao humanitarna katastrofa? U univerzumu recenzenata to pitanje ostaje na margini.
Umesto toga, fokus se vraća na poznati motiv: Mask kao oličenje novog oligarskog poretka. Financial Times govori o tehnološkoj oligarhiji i modelu u kome privatna tehnološka moć i država ulaze u duboku simbiozu, pri čemu inovacija više ne širi prosperitet, već centralizuje uticaj u rukama malobrojnih.
The Times ide još dramatičnije: Mask navodno prodaje „technosecurity“ — bezbednost kroz energetsku samodovoljnost, nadzor, veštačku inteligenciju i infrastrukturu, a ne automobile ili rakete. Jedna od najjačih formulacija knjige, koju recenzija ističe, glasi: „Pokušajte da se isključite iz Maskovog sveta, shvatate da on poseduje utičnicu“.
Naravno, postoji legitimna rasprava o koncentraciji moći u rukama jednog čoveka, ali način na koji se ta rasprava vodi oko Ilona Maska postaje podjednako zanimljiva kao i sam predmet rasprave. Jer kada više velikih medija: The Economist, The Guardian, Financial Times, tehnološki komentatori i progresivni politički formati, gotovo istovremeno prihvate istu logiku: fordizam, aparthejd, algoritamsko upravljanje, tehnološka oligarhija, empatija kao greška sistema — teško je izbeći utisak da ne čitamo samo književnu percepciju jednog čoveka. Gledamo kulturni obračun.
Zbog toga nameće se utisak da ,,Vodič za zbunjene“ nije tu da razjasni Ilona Maska i njegov ,,operativni sistem zla“, da politički delegitimiše model moći koji je postao previše velik, previše bogat i previše neposlušan za deo liberalnog establišmenta, već da produbi zbunjenost kod već zbunjenih. U toj orkestriranoj hajci, svako je mogao da pronađe ono što je već mislio da zna. Pod uslovom da je pronašao.
Piše: Biljana Stepanović
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta srpskiugao.rs bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
