ПАЈТИЋ НАСРЋЕ НА ШКОЛЕ: Одговор на Пајтићев коментар о Милошу Вучевићу

Недавни коментар Бојана Пајтића написан на друштвеној мрежи „Икс“, којим је покушао да дискредитује Милоша Вучевића, користећи више од једног века стару гимназију као аргумент, открива више о самом Пајтићу, него о мети његове критике. Уместо да понуди смислену критику или да у недостатку аргумената, „ћути“ и суздржи од ударања по тастатури, Пајтић се ослонио на елитистички наратив, најбизарнији могући, који подразумева да је вредност човека одређена тиме у којем је насељеном месту школу похађао. Такав приступ не само да је плитак, већ је и крајње непримерен од стране једног „политичара“ у савременом друштву које би требало да слави различитости и могућности за лични развој независно од географског порекла или школске установе.

Милош Вучевић: Гимназијалац из Бачког Петровца

Милош Вучевић је своје средњошколске дане провео у Гимназији „Јан Колар“ у Бачком Петровцу, установи која има дугу и богату традицију. Ова гимназија, која траје већ више од једног века, није само образовна институција већ и културни симбол словачке националне мањине у Србији. Њен значај превазилази локалне оквире, и она је расадник талената који су допринели друштвеном и културном животу не само Бачког Петровца већ и целе Србије.

Гимназија „Јан Колар“ у Бачком Петровцу представља пример како једна образовна установа може бити више од школа, не само у формалном смислу, већ и животном. И част је имати за премијера човека коме је у најранијој младости једна оваква установа узидала темељ за формирање личности, неговање културног идентитета и разумевање различитости. Управо у тој школи, Милош Вучевић је имао прилику да усвоји вредности, буде васпитаван, сазрева у човека какав је данас. Образован, одмерен, породичан, Србин и човек. У средини која је поносно чувала културу и традицију и истовремено неговала мултикултуралност, Вучевић је можда први пут спознао дубоки значај толеранције и поштовања према мањинама.

Ту је ширио своје видике, учио да прихвата различитости и јачао осећај припадности својој заједници и култури. Гимназија је била место где се развијао његов осећај за родољубље, али и способност да препозна лепоту у различитостима, као и да увиди каква смо сила и снага када се држимо заједно. Није важно да ли се школа налази у центру великог града или у мањој вароши, њена вредност лежи у људима које ствара и у духу и образовању које преноси. Тако гледано, гимназија „Јан Колар“ је најмање једнако значајна и вредна као и свака друга у Србији.

Школски елитизам: Погрешан пут

Покушај да се Змај Јовина гимназија прикаже као једини валидан показатељ успеха представља одраз ароганције и неразумевања. Елитизам који произлази из оваквих изјава штетан је за друштво, јер подразумева да успех могу достићи само они који су се образовали у условно речено, привилегованим установама. Зар није већа вредност када се човек, попут Вучевића, који је део школовања провео у малој и скромној средини у Бачком Петровцу, постане једна од најважнијих фигура у политичком и друштвеном животу Србије?

Та перспектива коју Пајтић намеће, посебно је опасна у друштву које је недавно било сведок трагичних догађаја повезаних са школом „Владислав Рибникар“. Школом о којој се говорило да је елитна и око које су се родитељи отимали, да приграбе место за своје дете. Елитизам који фаворизује поједине школе над другима, не само да продубљује друштвене поделе већ и ствара притисак који може имати катастрофалне последице.

Примитивизам

Заправо и добро је када Пајтић, који себе сматра представником неке елите, урбане и интелигентне, покушава да омаловажи Вучевића на овај начин, јер он заправо разоткрива своје предрасуде и комплексе. Можда је у његовом коментару проговорио стид због властитог порекла или потреба да се самопотврди, али је тиме само успео да изгуби и оно мало достојанства за које је ту и тамо био понеко у заблуди да га има. Изгледа, да је Пајтића у тим његовим круговима прозапдне госпоштине, некако увек било срамота да превали преко усана да је завршио правно-биротехничку школу у родној Сенти, па мисли да би се школовања у мањем граду, вароши или селу застидео и пристојан свет.

Мала је наша Србија браћо и сестре, а готово 30% свршених средњошколаца сваке године у свет искорачи преко прага једне гимназије у Србији. Много младости, лепоте и памети, да би сви стали у ту једну зграду у центру великог града коју лажна елита,бивши политичари и људи проглашају елитном.

Ипак, није њима до будућности, ни до младости, ни до једнакости, јер да јесте поштовали би сву децу и сваку школу и сваку оцену, сваког професора, свачију задужбину. Штитили, или се макар суздржали да не нападају, јер тако то раде и људи и Срби. Суздржали би се и од јавног линча, као и насиља на друштвеним мрежама које ових дана чине сину Милоша Вучевића, а који је ђак Гимназије „Јован Јовановић Змај“, а недвосмислено је јасно да управо због овог детета, све ово Пајтић и помиње.