Blage šumadijske padine, redovi vinograda, voćnjaci i mir koji se retko gde još može pronaći stvaraju utisak da ste ušli u neki drugačiji svet – tih, uredan i strpljiv. Upravo tu, među zelenim obroncima i starim porodičnim imanjima, redakcija portala Srpski Ugao posetila je vinariju i vinograde porodice Madžić.
Selevac, selo nadomak Smederevske Palanke, smešteno je u brdovitom predelu karakterističnom za šumadijski reljef, na prelazu između Jasenice i kosmajskog područja. Upravo ta kombinacija nadmorske visine, strujanja vazduha i glinovitog zemljišta daje ovom kraju specifičnu mikroklimu zbog koje je vinogradarstvo ovde vekovima imalo posebno mesto.
Na samom ulazu na posed Madžića dočekuje vas kuća koja odmah otkriva da ovo nije priča nastala preko noći. Staro porodično imanje, nasleđeno od babe i dede, danas ima novi život i novi smisao. Kuća od cigle, veliki trem, uredno dvorište i pogled koji se pruža preko vinograda ostavljaju utisak domaćinske ozbiljnosti.
Domaćin Zoran nas dočekuje srdačno, razgovor vrlo brzo odlazi ka vinogradima, zemljištu i sortama grožđa, jer se odmah vidi da je vino ovde mnogo više od posla. Njegov otac bio je poljoprivredni inženjer – voćar i vinogradar, a sin je nastavio tim putem, samo na svoj način.
„Kada sam 2009. godine došao ovde, u Selcu praktično nije bilo špalirskih vinograda“, priča nam Madžić i sam poljoprivredni inženjer, dok gledamo čokote i redove loze koji se spuštaju niz padinu. „Ranije su to bili stari zasadi, loza uz kolac, po nekoliko redova. Najviše je bilo prokupca, smederevke i domaćih sorti koje su ljudi ovde zvali kameničarka. Bilo je i ponekog čokota italijanskog rizlinga, sovinjona ili kabernea koji su ostali iz ranijih vremena.“
Stari vinograd, zapušten decenijama, bio je polazna tačka cele priče. Kako kaže, dugo je istraživao mikroklimu, zemljište i ponašanje sorti na ovom području. Na kraju se jedna sorta posebno izdvojila.
„Merlot se ovde pokazao najbolje. Ova glinovita podloga mu izuzetno odgovara i daje ozbiljno, stabilno vino. Prokupac može da bude vrhunski u dobrim godinama – radio sam ga 2017. i bio je odličan – ali Merlot mi daje kontinuitet. Hteo sam da svake godine imam jako i ozbiljno vino, a ne da zavisim od jedne idealne jeseni na svakih pet ili šest godina.“
U čaši se najbolje vidi zašto je Madžić ostao veran Merlotu. Reč je o vinu ozbiljne strukture, duboke boje i smirene elegancije, koje se po karakteru može uporediti sa vrhunskim vinima bordovskog stila. Ipak, ono ne pokušava da kopira Bordo – naprotiv, iz šumadijske zemlje izvlači sopstveni izraz: snažan, topao i plemenit.
Kroz vinograd prolazimo polako, između nisko rezane loze i guste trave koja ostaje među redovima. Na prvi pogled deluje drugačije od savremenih „sterilnih“ zasada, ali domaćin objašnjava da je upravo u tome poenta.
Opredelio se za tradicionalniji i organski pristup proizvodnji. Trava se ne uklanja bez potrebe – ona tera koren da ide dublje, dok divlja detelina prirodno obogaćuje zemlju azotom. Bez agresivne hemije i bez forsiranja prinosa.
„Hteo sam da spojim porodičnu tradiciju i ozbiljno vino. Nije me zanimao brz profit. Deset godina sam radio gotovo bez zarade, ali sam znao šta pravim i zašto to radim“, kaže naš domaćin, ali ističe da je nedavno za svoj projekat dobio i podsticaj države. Njegova vinarija konkurisala je na javni poziv i 2025. godine dobila pomoćna sredstva za kupovinu osnovnih sredstava.
Upravo ta strpljivost danas se oseća na svakom koraku.
Posle obilaska vinograda silazimo u podrum. Miris drveta, vina i hladnog kamena odmah menja atmosferu. U polumraku podruma poređane su bačve od šumadijskog hrasta sačuvane u porodici Madžić od 1940-ih, ali i novije francuske barik bačve namenjene prvenstveno Merlotu. Veći deo procesa i dalje se obavlja ručno – od rada u vinogradu do punjenja flaša.
Domaćin nam pokazuje stare etikete i prve flaše, svojevrsnu malu istoriju podruma.
Prvi brend bio je Milosija, belo vino nazvano po babi. Crveno vino dobilo je ime Radoslavlje, po staroj lozi prokupca iz 1969. godine koja je ostala sačuvana u vinogradu i iz koje je, kako kaže, sve simbolično krenulo dalje.
„Eksperimentisali smo dosta. Prošle godine radio sam i beli Merlot“, priča uz osmeh dok pokazuje nove etikete i razvoj podruma kroz godine.
Tokom dana provedenog u Selevcu postaje jasno da je najveća vrednost ovog mesta upravo njegova autentičnost. Ovde nema pokušaja da se od vina pravi pomodarstvo niti priče za turiste. Sve deluje iskreno – i kuća, i podrum, i vinograd, i način na koji domaćin govori o svom poslu.
Sa trema stare porodične kuće pogled puca preko redova loze i šumadijskih brežuljaka. U tom prizoru lako je razumeti zašto je jedan zapušten vinograd dobio novi život i kako je porodično nasleđe pretvoreno u ozbiljnu vinsku priču.
Podrum Madžić danas nije samo mesto gde nastaje vino. To je primer kako upornost, znanje i poštovanje tradicije mogu da ožive jedno staro imanje i pretvore ga u ozbiljnog konkurenta na tržištu vina.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
