„По мојим сановима нећу живети (…) Босо, ако погинем, а буде мушко, нек се зове Саво.“
У данима када се сећамо крагујевачког страдања, пред нама изнова искрсну потресне последње речи и поруке сународника који су, без кривице, у чину окрутне одмазде, тада стрељани. То су најгорче успомене нашег народа и фрагменти историје који не смеју никада бити заборављени.
Међутим, не могу а да се не запитам, шта је са порукама и последњим речима оних Срба који су, такође без кривице, затварани, мучени, и онда убијани руком лажних ослободилаца, нових окупатора који су посејали српске кости од Словеније до Македоније.
Имамо ли саосећања за те људе чији гробови још леже необележени а приче ћуте, у породичним сећањима сакривене? Имамо ли храбрости да погледамо историји у очи или ћемо заувек да заташкавамо комунистичке злочине? Имамо ли право да мрзимо једног окупатора а славимо другог, иако дела овог којег стално изнова оправдавамо нису мање зверска од злочина Турака, Аустроугара, Хрвата или Немаца у нашој историји?
На фотографији је писмо које је Саво Костовић из затвора ОЗН-е послао породици. Њему није суђено, јер разлог за суђење није ни постојао. Ипак, стрељан је у ноћи између 3. и 4. децембра 1944. године.
Боса је родила дечака 3. децембра.
Када је рођака наредног јутра отишла да му јави срећну вест, дали су јој ћебе и јастук које је понео са собом када је ухапшен и рекли да је отишао у Београд.
Породица никада није сазнала где је стрељан.
