Vraćajući se sa Kopaonika, redakcija portala Srpski Ugao sišla je sa Moravskog koridora i skrenula nekoliko kilometara sa autoputa ka Stopanji, selu između Trstenika i Kruševca, nadaleko poznatom po pečenju, mirisu vrele jagnjetine i prasetine i kafanama koje su decenijama hranile i putnike i domaće goste.
Sa Kopaonika se danas brže i lakše stiže nego ranije, otkako je krajem 2024. godine za saobraćaj otvorena deonica Moravskog koridora Kruševac–Trstenik–Vrnjačka Banja, sa petljama Koševi, Velika Drenova, Trstenik i Vrnjačka Banja. Čim se siđe sa koridora kod Trstenika i uhvati stari pravac između Trstenika i Kruševca, ritam puta se menja, asfalt više ne juri, već mami da se zastane. Upravo tu putnike dočekuje selo Stopanja.
Stopanja nije obično selo. To je naselje u opštini Trstenik koje je odavno preraslo sopstvenu geografiju i postalo gastronomska adresa. Mesto ima oko 1.300 stanovnika i osam pečenjara, a Turistička organizacija Trstenika Stopanju i zvanično predstavlja kao „prestonicu pečenja“, sa nizom poznatih pečenjara duž puta.
Miris nas je vodio gotovo bez greške. Mogli bismo reći da smo u Stevinu kafanu ušli slučajno, ali bi to bila samo polovična istina. U Stopanji se u takva mesta ulazi i slučajno i namerno, jer čovek najpre skrene zbog blizine novog autoputa, a ostane zbog ukusa. Tamo su nas dočekali domaćinski. Na stolu jednostavnost u vazduhu miris jagnjetine, a iz razgovora polako izlazi priča o kući, poslu i nasleđu.
Kako kaže za naš portal supruga pokojnog gazda Steve, ova kafana nije nastala preko noći, već iz porodične upornosti. Posao je, priča ona, još davno pokrenuo pradeda njenog supruga, a kasnije su ga nasledili njen pokojni muž i dever. Kafana je, dodaje, nekada nosila ime „Sport“, a danas je svi znaju kao Stevinu kafanu, a posao vodi njen sin Miloš Miletić.
U ovom obliku, ističe, kafana radi od marta 1981. godine i vremenom je postala jedan od prvih izbora i za meštane i za putnike namernike koji bi da pojedu dobru jagnjetinu. To se ovde ne dokazuje reklamom, nego punim stolovima i stalnim gostima.
„Dolaze naši ljudi, dolaze putnici, dolaze gosti iz Kruševca i Trstenika, imamo i dosta Pazaraca. Ima i onih koji jednostavno sednu u kola i dođu samo zbog jagnjećeg pečenja“, priča naša sagovornica.
Selo je nadaleko poznato prvenstveno po prasećem pečenju, koje je decenijama njegov najprepoznatljiviji zaštitni znak, Gazda Stevina kafana izgradila je svoje ime na jagnjetini. Upravo ih je to izdvojilo među brojnim pečenjarama uz put između Trstenika i Kruševca. Dok se u Stopanju najčešće svraća zbog prasetine sa hrskavom kožicom, u Stevinu kafanu dolazi se ciljano, zbog jagnjećeg pečenja koje je ovoj kući donelo verne goste i poseban ugled.
Ispod te sigurnosti već se nazire i jedna tiha briga. Jagnjad, kažu u kafani, nabavljaju domaća, iz okolnih sela. To mesu daje ukus, a kući obraz. Problem je, međutim, što su ti domaćini sve stariji.
„Uglavnom su to ostareli ljudi, starci koji još drže domaćinstva. Sve je teže doći do dobrog, domaćeg jagnjeta. To je ono što nas brine za budućnost, kako sačuvati kvalitet kad je sve manje onih koji ga stvaraju“, kaže sagovornica našeg portala.
U toj jednoj rečenici staje više od poslovne bojazni. Tu su i slike sela koja se menjaju, zanata koji opstaju na plećima starijih i tržišta koje traži mnogo, a sve teže daje ono najbolje. U Stopanji se zato o pečenju ne govori samo kao o robi, već kao o meri domaćinstva. Kada se već povede reč o kvalitetu, domaćini bez mnogo premišljanja dodaju još jednu lokalnu istinu:
„Najbolji jaganjci su iz okoline Sokobanje. To svi koji rade ovaj posao znaju.“
Stevina kafana zato danas nije samo kafana. Ona je tačka oslonca jedne porodične biografije, mesto gde se staro ime pretopilo u novo, ali tradicija nije izgubljena. Posao vodi mladi domaćin, Miloš Miletić, a na njemu je kao i na mnogima u ovom kraju, da između nasleđa i vremena nađe novu meru opstanka.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Vraćajući se dalje put Beograda, moravskim koridorom koji ubrzava putovanje, shvatili smo da se ne gubi vreme ako se na pojedinim deonicama siđe sa autoputa i obiđu ovakva sela i kafane. Oni su tu da podsete da je Srbija jedna od retkih u svetu koja i dalje najbolje razume koliko je važan spoj tradicionalnog i modernog.
Piše: Nina Stojanović
