Љубомора као дво-личје љубави: Од страсне чежње до отровне стреле

Када је кентаур Нес покушао да силује Дејаниру, њен врли муж, највећи јунак свег античког света, убио га је отровном стрелом, као што је раније, додуше нехотице, усмртио свог пријатеља, племенитог и мудрог кентаура Хирона.

Нес је био лукав и познавао је природу људи: пре него што је издахнуо, шапнуо је Дејанири да ће заувек спречити Хераклова неверства ако му кошуљу натопи крвљу која је истекла из свеже ране кентаура. Осветио се. Отрована Хидрином крвљу, Несова крв је фактички убила најхрабријег међу људима, али суштински, то је, након свих подвига из којих је изашао као победник, учинила љубомора његове жене.

Павле Флоренски о љубомори, између осталог, каже:

„Да би се љубомора разумела у њеној правој природи, треба је још тешње повезати с љубављу, увести је у само срце љубави и, нагласивши личну природу љубави, открити да љубомора јесте сама љубав, али у свом „друго-бићу“; треба да покажемо да је љубомора нужан услов и обавезан аспект љубави, али окренут према тузи.“

Љубомора се данас углавном вреднује изразито негативно, често се насилничко понашање објашњава љубомором, али следећи ту логику, на концу би се морала окривити сама љубав, јер љубомора проистиче из страсне љубави, али њен карактер нужно је условљен карактером особе која воли.

Љубавна посесивност несумњиво јесте веома тешко и опасно осећање, но љубав између мушкарца и жене по себи је опасна ствар, историја и метафизичко предање човечанства, митологије, религије и уметност скрећу нам пажњу на то да се од љубави гине као од мача или отровне стреле.

Данас схваћена као атак на слободу другога, љубомора је готово неподношљива савременом човеку, зато што му је све више стран концепт личности.

Ипак, у срцу сваке здраве љубави куца чежња за недељивим, личним и вечним јединством.