Дужност српског председника је да, како зна и уме, крчи пут и проналази решења у „немогућој мисији“ извођења Србије и Срба из загарантоване пропасти, после свега.
Ту нема „мапе за сигуран излаз“, али има страдања и бура, неразумевања и распињања (између немила и недрага) у просто незамисливим количинама.
Председник Србије има свој (подразумева се: нетранспарентни) план, метод и стратегију.
Једино што нема су интелектуалци, који би разумели и бранили овај државни пројекат.
Јер они не чују ништа сем својих унутрашњих маштарија и инфантилних пројекција. И не бирају речи кад крећу у напад на тобожњу „диктатуру“ (која их не кажњава) и „продају Косова“ (које је већ изгубљено, не Бриселским, већ Кумановским „споразумом“, па се сад вадимо из тог живог блата, УСПОРАВАЈУЋИ пропаст и тражећи начине да припремимо и отворимо путеве будућег ослобађања Косова и Метохије, чим Руси заврше свој посао у Украјини).
У томе је ствар, сведено на саму суштину проблема, нашег гордијевог чвора који не препознаје ПРОЦЕС РАЗРЕШЕЊА, већ одмах тражи победнички пролазак кроз (још далеки, маратонски) циљ.
И свако усправљање из живог блата наше актуелне ситуације изазива општу огорченост „због спорости“.
Као да ми бирамо шта ћемо чинити у већ неописиво закомпликованој ситуацији.
Без нужне свести о тежини наше ситуације (свести коју према нама имају Руси, Кинези и Мађари) и неопходног поверења у сопствену државу (која је од скоро, и то не само формално – Србија) нема нам лаких победа на дугом, голготском путу ка обнови наше државе и друштва у непријатељском окружењу (не само споља, већ и изнутра).
Уместо да бране и подржавају своју државу и њено руководство, многи овдашњи (и југословенски и српски) интелектуалци држе своје патетичне и глупичасте „моралне лекције“ са интелигенцијом морског прасета и мудрошћу кишне глисте (без обзира на све своје образовање и несумњиву речитост). Попут Пинокија из Колодијеве приче, они срљају из грешке у грешку и из мањег у све веће неразумевања своје реалне улоге (без поимања света око себе).
Гледајући у неке далеке српске циљеве, они их хоће „овде и сада“. Као да смо у децембру 1918-те, а не у трећој деценији 21. века (након толиких пораза и страдања)!
Тиме укидају могућност и „тактике“ и „стратегије“, инатећи се као распуштена и размажена деца. Са све већом количином злурадости, коју је до скоро показивала само другосрбијанска елита.
Па се код њих све онда своди искључиво на „спаљивање вештице“ (некада Милошевића, сада Вучића – са још много мање разлога за то, али са још много више ирационалне мрзитељске страсти).
Имамо конкретно самопорицање на делу, блескасто костимирано у „борбу против њега“.
„Нек’ он оде, па нек буде шта буде“, гласи идиотска мантра коју смо слушали од петооктобарских револуционара у њиховом аутодеструктивном, пинокијевском заносу.
А ако он оде, доћи ће нам пројектовани изабраник западњачке таме, са хипнотичком чаробном фрулом и задатком да нас како зна и уме уведе у НАТО и глобалистичку таму без трунке светлости (на крају тунела).
Тај ће копати и ископати свима нама гроб, са све пригодним маркетиншким слоганима „против копања“.
Тај ће докрајчити наше споро и изнуђено успоравање пораза (из 1999) на Косову и потписати оно што се нико до сада није усудио да потпише.
Да би се, после (кад све буде готово), исти ови интелектуални сарадници окупатора у својим романтичним („Не дамо!“) костимима – уредно и ко зна по који пут кајали, јер „нису желели“ то што смо, сви (и ми и они), добили. Све уз јавно шмрцање и покајничко кашљуцање.
Али тада више неће имати прилику да говоре против диктатуре, да потписују патриотске „Апеле“ и муте воде здравог разума (као данас).
Тада ће све бити сатанистички озбиљно и заиста сурово.
Не дао нам Бог да се у то и лично уверимо.
