Ćirilica, kao simbol srpskog identiteta, kulture i pravoslavlja, kroz vekove je bila meta zabrana i uništavanja od strane moćnika koji su u njoj videli snažno borbeno sredstvo srpskog naroda.
Još za vreme Marije Terezije i Franje Josifa u Austro-Ugarskoj, preko Prvog i Drugog svetskog rata, pa do komunističke Jugoslavije, ćirilica je sistematski potiskivana, bilo direktnim zabranama, bilo dodvoravanjem drugim narodima. U Prvom svetskom ratu, austrougarske vlasti u Bosni i Hercegovini, pod generalom Stjepanom Sarkotićem, zabranile su ćirilicu, shvatajući njen nacionalni značaj. Sarkotić je jasno rekao: „Treba Srbima ćirilicu kao borbeno sredstvo učiniti neupotrebljivim“, te da je potrebno „ćirilicu ukloniti iz javnog života i oduzeti joj srpski nacionalni karakter“. Po njegovom viđenju, ćirilica je bila „veleizdajnička“ i morala je biti proterana.
Slično se dešavalo i u Drugom svetskom ratu u NDH, gde je jedan od prvih zakona bio o zabrani ćirilice, a u komunističkoj Jugoslaviji potiskivana je latinicom radi „bratstva i jedinstva“. Moćnici su ili zabranjivali ćirilicu da slome srpski duh, ili je koristili za unijaćenje i pridobijanje pravoslavnog naroda.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Danas, kada se ćirilica ponovo guši u javnoj upotrebi, vreme je da se prisetimo ovih lekcija istorije i čvrsto branimo naše pismo. Pišite ćirilicom kada god možete, ili se bar uvek potpisujte na ćirilici.
Piše: Stefan Stojanović
