Godina je 1845. u Požarevcu, Mile Krajinac, nekada trgovac stokom, sada prorok bez dinara, pao je u stanje potpunog transa. Ne jede, ne pije, ne mrda. Kaže: „Bog i sveci mi govore.“ Počinje da proriče sudbinu. Narod hrlio, plaćao. Država se uznemirila. Iz Beograda stiže naređenje: proveriti tog „čudotvorca“.
Dolazi doktor Ahim Medović, ozbiljan čovek, školovan, sumnjičav. Njegova misija je da razotkrije prevaru. Dani prolaze. Amonijak pod nos, senf-obloge po grudima i butinama, grčenje tela, čupanje dlačica, špijuniranje kroz špijunku i ništa ne deluje. Mile ni da trepne. Ne jede, ne pije, ne prazni bešiku. Samo ćuti i spava. Lekari u čudu.
Sedmi dan – prelom. Sipaju mu nešto za povraćanje, puca mu volja. Priznaje sve. Nema anđela. Nema vizija. Sve izmislio. Ali nije kraj. Pokazalo se da je Milija Krajinac, i ne znajući, imao fizičke sposobnosti indijskih fakira. Trpeo je bol, kontrolisao telo, izdržao bez hrane i vode danima.
Čudo? Prevara? I jedno i drugo? Istorija beleži da je Srbija imala svog fakira, i to mnogo pre interneta, TikToka i instant slave.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Možda je lagao, možda je bio izmanipulisan, ali Milija Krajinac nije bio lud. Bio je gladan, glad tera čoveka da postane bilo šta, pa čak i prorok ili fakir. Ova zanimljiva anegdota potiče iz knjige Novih 147 priča iz zanimljive istorije Srba, čiji je autor Momčilo Petrović.
Piše: Nina Stojanović
