Na Međunarodnom kulturnom sajmu u gradu Toluka, u srcu Meksika, zablistala je i naša Srbija. Dok su mnoge države prikazivale samo turističke razglednice i lake osmehe, mi smo pokazali ono najdublje: ko smo, odakle potičemo i zašto smo večni. Naši predstavnici nisu tamo otišli da se uklapaju u tuđe boje, već da ponosno podignu srpsku zastavu i pokažu da naš narod nosi nešto mnogo više od ukrasa i pesme – nosi dušu.
Posetioci su prilazili našem paviljonu vođeni radoznalošću, a odlazili zadivljeni snagom naše istorije. Makete manastira, vezovi narodne nošnje, rukotvorine zanatlija koje pamte vekove – sve to nije samo umetnost, već dokaz trajanja. Dok drugi narodi menjaju identitet kao odeću, mi svoj čuvamo kao zavet pred precima. Jer Srbija nije prolazna. Srbija se ne zaboravlja. Srbija se nosi u srcu.
Posebno je dirnulo to što su ljudi želeli da njihova imena budu ispisana našim pismom. Dok su gledali linije, krivine i prelome, shvatili su da ćirilica nije samo znak za slovo – to je znak za pripadanje. Neko iz Toluke je možda prvi put osetio šta znači biti deo naroda koji je vekovima odolevao i branio svoje.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Zato, gde god da smo – govorimo srpski i pišimo ćirilicom. Naučimo druge da je naše pismo više od znakova: ono je naš pečat, naše ime pred svetom. Ako mi ne sačuvamo sebe – neće niko. A kad ćirilica zasja širom planete, znaće svi ono što mi znamo odavno.
Srbija se ne voli tiho – Srbija se voli glasno.
Piše: Stefan Bogdanović
