Dok ciriški dnevni list NZZ analizira „nasledno siromaštvo“ i deli lekcije o socijalnoj mobilnosti, na istom ekranu blješte reklame za luksuzne švajcarske satove. Na jednoj polovini stranice briga za 250.000 ljudi koji žive od socijalne pomoći. Na drugoj, satovi čija početna cena ide od 20.000 ili 30.000 franaka po komadu.
Javnost je sa pravom zgrožena, novine koje objašnjavaju kako se siromaštvo dešava u švajcarskim porodicama bez trunke nelagode prodaju oglase za satove koje prosečan građanin ne može da priušti ni da radi do penzije. Ista stranica, dva sveta – jedan sterilno napisan opis bednih života, drugi svet poliranog čelika, safirnog stakla i prestiža za bogate.
Ti satovi, čija se cena meri u desetinama hiljada franaka u praksi znače jedno – dok se siromašnima objašnjava da će „sistem“ brinuti o njima i da nema mesta „fatalizmu“, isti taj sistem preko medija prodaje san o luksuzu koji im je zauvek nedostižan. Ni reči o realnim platama, cenama zakupa stanova ili troškovima života, ali zato reklama za sat vredan koliko godišnji budžet jedne porodice dominira ekranom.
NZZ je u Srbiji odavno poznat kao partner N1 i Nove S – medija koji rado preuzimaju zapadne narative o „odbrani demokratije“ i „borbi protiv autokratije“ u našoj zemlji. Jedni drugima daju prostor da se uzajamno brane i peru, dok publiku zatrpavaju pričama o „evropskim vrednostima“ koje se izgleda, najbolje mere na brojčaniku švajcarskog sata.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ova kombinacija moralne propovedi o siromašnima i reklama za satove vredne čitavih godišnjih plata nije samo loš ukus – to je školski primer kako je zapadna agenda odavno izgubila kompas. Kada isti mediji koji kroje etikete „autokratije“ i „demokratije“ ne vide ništa sporno u tome da monetizuju bedu dok prodaju san o čeliku od 20.000 franaka, jasno je da im je svaka ideologija postala samo još jedan proizvod za tržište.
Piše: Nina Stojanović
