Ponekad istorija govori najjasnije kroz priče najmlađih žrtava, čije sudbine osvetljavaju najmračnije trenutke čovečanstva.
U vrelo leto 1943. godine, nemački oficir po imenu Eugen dovezao je automobilom dva dečaka. Jedan je imao svega četiri ili pet godina, drugi jedva dvanaest. Njihova majka već je bila streljana. Na mestu gde se zemlja već crnila od krvi, mlađi brat, ne shvatajući gde se nalazi, stezao je ruku starijeg i tiho pitao: „Gde je mama? Ima li vode?“ Stariji, koji je već razumeo zversku nameru čoveka u uniformi, pogledao ga je i rekao: „Hajde, braco, sada ćemo otići kod mame.“ Poveo ga je prema iskopanoj raki, a sledećeg trenutka, rafal iz automata prekinuo je dva detinja daha. Umesto čaše vode i majčinog zagrljaja, ta mala bića dobila su smrt, i večni venac mučeništva. Njihova jedina krivica bila je to što su Srbi.
Ovu potresnu priču, svedočanstvo Henrika Štefmana, danas je podsetio Miloš Vučević, savetnik predsednika Republike Srbije za regionalna pitanja, na obeležavanju Dana sećanja na stradanje Srba, Roma i Jevreja u Jajincima. Kako je rekao, kroz priču o ta dva brata ogleda se sudbina čitavog naroda koji je stradao jer je voleo slobodu.
„Takva zverstva postaju moguća kada se izgubi država, kada nestanu sloboda, mir i dostojanstvo. Jajinci nisu samo dolina smrti, oni su zavet, opomena da nikada ne smemo dozvoliti da nam neko oduzme nezavisnost i pravo na život. Ko zaboravi svoju istoriju, rizikuje da je ponovo proživi“, poručio je Vučević.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Danas, kada koraci posetilaca odzvanjaju tihom dolinom Jajinaca, čuje se više od vetra i tišine – čuje se glas dece koja su otišla „kod mame“, tihi podsetnik na nevine živote prekinute pre nego što su mogli da zakorače u svet – opomena da čuvamo mir, slogu i istinu, jer zlo se rađa iz zaborava, a sloboda živi samo dok je sećanje budno.
Piše: Stefan Bogdanović
