U srcu Vašingtona u dvorani čuvenog Miracle Theatre-a, američka publika je imala priliku da pogleda film koji ne ostavlja prostor za komentare. Nakon projekcije dokumentarca „Svjedok“ reditelja Denisa Bojića, nastao je muk, zbog težine onoga što je prikazano. Tišina, kao najdublja potvrda da su gledani prizori prodrli pravo tamo gde istina i treba da ide u savest.
„Svjedok“ je snimljen u produkciji RTRS-a i Republičkog centra za istraživanje ratnih zločina i traženje nestalih lica. Oslanja se na dokumentaciju Zorana Stankovića, patologa koji je tokom ratova devedesetih pregledao više od 7.500 tela i prisustvovao otvaranju preko 50 masovnih grobnica. Njegov rad nije oslonjen na tumačenje, već na preciznost, na podatke koji ne ostavljaju prostor za sumnju. Bojićev film ne pokušava da govori umesto tih činjenica, on im samo pravi mesto.
Ovo nije prvi put da Denis Bojić uzima kameru i ide tamo gde drugi skreću pogled. U filmu Djeca razgovara s roditeljima koji su u ratu izgubili po troje dece. Ne prekida ih, ne postavlja potpitanja. Samo sluša i snima. Kamera ostaje tamo gde većina okrene glavu. Lica su umorna, glasovi tihi, ali svaka reč nosi više od svedočenja. Bojić ništa ne dodaje i ništa ne sklanja. Poverenje koje dobija ne koristi da bi pravio film, već da bi ga pustio da se dogodi.
U „Nekim novim Broadwayima“ govori o mladima sa Daunovim sindromom koji uprkos predrasudama, izlaze na scenu i igraju pozorište. Tu je i „Krvavi Božić u Kravici“ o jednom od najtežih dana za srpski narod u Podrinju. Dokumentarac „The Faces of Lafora“ bavi se retkom genetskom bolešću i porodicama koje se s njom bore. I svaki od tih filmova ima jednu zajedničku nit, ljudskost u trenutku kada sve drugo nestane.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Vašington je video „Svjedoka“. Sad je na redu Čikago, 27. septembra. Ono što ostaje iza ovog filma nije ni zvuk, ni reč, ni poruka – već tišina. Onakva kakva nastane kad istina uđe u prostor u kome je predugo bilo mesta samo za politiku.
Piše: Nina Stojanović
