Većina neuspeha nije neuspeh talenta. To je neuspeh okruženja. Ljudi koji su vam najbliži, svesno ili nesvesno, često imaju tendenciju da vas povuku unazad čim počnete da se penjete.
Ovaj obrazac se naziva „efekat kante sa rakovima“. Čim jedan počne da se penje ka vrhu, drugi ga instinktivno vuku nazad. U tome nema zlobe, samo logika preživljavanja: ako ja ne mogu da izađem, ne možeš ni ti.
Na Filipinima se to zove „mentalitet talangke“, u Australiji „sindrom visokog maka“, a u različitim kulturama postoje poslovice koje upozoravaju na isto: onaj ko odskače, biva „sasečen“ ili vraćen u prosek.
Istraživanja psihologa Normana Federa pokazuju da ljudi često nesvesno reaguju negativno na uspeh drugih, posebno kada ga doživljavaju kao sopstveni nedostatak. Slični obrasci dokumentovani su i u radnim sredinama, gde su kritika, tračevi i suptilno potkopavanje često usmereni ka onima koji napreduju.
Obrazac je star. U antičkoj Atini postojao je čak i sistem izgnanstva, ostrakizam, gde je javnim glasanjem odlučivano ko je postao „previše uticajan“. Ideja je ista: društvo često teško podnosi izdvajanje pojedinca.
Ista logika živi i danas. Rečenice su poznate: „Promenio si se“, „Ko misliš da si?“, „Nikad nismo tako radili“. Retko zvuče kao napad, češće kao briga. Efekat je isti.
Ljudi oko vas ne planiraju vašu stagnaciju. Oni samo često ne podnose promenu koja ih podseća na sopstveno tapkanje u mestu. Tada nesvesno pravite korak unazad, kao da tu kantu sa rakovima držite u ravni po svaku cenu.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ništa od ovoga ne govori o tome da treba napustiti ljude koji su vas oblikovali. To govori o tome da treba uočiti razliku između onih koji žele da se uzdignete i onih koji vas, sasvim nesvesno, više vole tamo gde ste sad.
Piše: Biljana Stepanović
