Detinjstvo bi trebalo da bude jednostavno, ali za mnogu decu sa invaliditetom ili teškoćama u razvoju, ono često dolazi sa dodatnim pitanjima: gde sam ja u svetu igračaka, bajki i likova iz priča i da li tamo uopšte postojim?
Većina lutaka, plišanih životinja i figura sa kojima se deca igraju prikazuje samo “zdravu”, idealizovanu sliku savršenstva. Retko gde se može videti lutka u invalidskim kolicima, sa slušnim aparatom, ožiljkom ili sa fizičkom razlikom koja postoji i u stvarnom životu.
Upravo zato je pokrenuta kampanja #toyslikeme, koju su inicirali roditelji dece sa invaliditetom i posebnim potrebama. Njihova ideja je jednostavna i istovremeno snažna – da se deca ogledaju u svojim igračkama.
Kroz zajednicu i Facebook stranicu “Toys Like Me”, roditelji su počeli da dele i prave prilagođene igračke: plišanog medveda sa slušnim aparatom, lutku u invalidskim kolicima, sa ožiljkom i drugim zdravstvenim razlikama. Svaki detalj ima istu poruku: različitost ne treba skrivati, već prikazati kao normalan deo života.
Jedan od najlepših aspekata ove inicijative jeste upravo to što igračka prestaje da bude samo predmet igre. Ona postaje ogledalo ličnosti i podrška samopouzdanju.
Ideja je inspirisala i proizvođače igračaka, pa su neki brendovi počeli da razvijaju lutke sa realnim fizičkim razlikama i pomagalima, od štapova za hodanje do slušnih aparata.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ovakvi primeri pokazuju da igračke ne moraju da prikazuju savršen svet da bi bile lepe. Naprotiv. Njihova moć je upravo u tome što deci poručuju da su vredna i voljena takva kakva jesu. Savršeno ne mora da izgleda savršeno. Dovoljno je da bude stvarno.
Piše: Biljana Stepanović
