ACR (Automated Content Recognition) ili Automatsko prepoznavanje sadržaja je tehnologija ugrađena u moderne pametne televizore koja funkcioniše kao digitalni nadzornik onoga što gledate. Sistem radi tako što televizor na svakih 5 sekundi „hvata“ fragmente slike i zvuka, pretvara ih u digitalnu evidenciju i šalje serverima koji ga porede sa poznatim sadržajem: filmovima, emisijama i reklamama.
Ako postoji podudaranje, sistem zna šta korisnik gleda, koliko dugo i na kojem uređaju, čak i ako sadržaj dolazi sa kablovske televizije, striminga ili eksternog uređaja.
Tehnologija se koristi u smart televizorima kompanija kao što su Samsung, LG, Sony, Hisense i TCL, a podaci se koriste za personalizovane reklame, analitiku gledanosti i komercijalno profilisanje korisnika.
Međutim, skeptici tvrde da ACR ne prati samo „kanal koji gledate“, već može da registruje sve što se pojavi na ekranu — uključujući HDMI uređaje, konzole i druge izvore slika povezane sa televizorom. Ipak, nema dokaza da takvi sistemi imaju direktan pristup ili uvid u bazu fotografija i video-zapisa na vašem telefonu.
I ponovo se u ceo slučaj uključuje Državno tužilaštvo Teksasa. Njegov šef Ken Prakston pokrenuo je u decembru 2025. seriju tužbi protiv pet velikih proizvođača televizora iz Južne Koreje, Japana i Kine, zemalja koje danas praktično dele svetsko tržište televizora.
Optužbe su bile ozbiljne: neovlašćeno prikupljanje podataka o gledanju; tajno praćenje ponašanja korisnika i prodaja podataka oglašivačima. Prakston je Automatsko prepoznavanje sadržaja opisao kao „nevidljivi sistem nadzora u dnevnoj sobi“. U tužbi se tvrdi da pametni televizori funkcionišu kao „masovna sistemska špijunaža“, jer u realnom vremenu prate šta se prikazuje na ekranu i šalju podatke proizvođačima.
Najveći zaokret dogodio se 2026. godine. Južnokorejski Samsung je postigao dogovor sa državom Teksasom i promenio pravila. Kompanija je pristala da: više ne prikuplja ACR podatke bez jasne saglasnosti korisnika; uvede transparentna obaveštenja i tzv „opt-in“ saglasnost i promeni privatna podešavanja u smart telegram. U suštini, Samsung je povukao deo sporne tehnologije, kako bi okončao pravni spor.
Tužba iz Teksasa povećava pritisak, ali ne menja industriju preko noći. Drugim rečima događa se evolucija, a ne revolucija na tržištu pametnih televizora, jer televizori su samo deo poslovanja pet najvećih svetskih kompanija, koje zajedno prihoduju preko 350 milijardi dolara godišnje:
Samsung: oko 200+ milijardi USD;
LG: oko 60–70 milijardi USD;
Sony: oko 80–90 milijardi USD;
Hisense: oko 20+ milijardi USD;
TCL: oko 20+ milijardi USD.
Zarada samo od televizora je znatno manji deo, a procenjuje se da je američko tržište jedno od najprofitabilnijih.
Iako je Donald Trump vodio oštru politiku prema kineskim tehnološkim kompanijama, on nije pokrenuo priču o ACR-u niti o nadzoru putem smart televizora.
Tema takozvane „špijunaže“ pametnih televizora se razvijala godinama kroz rad institucija, istraživača i medija. Još od 2017. američke regulatorne agencije, poput Federal Trade Commission, pokretale su postupke zbog načina na koji televizori prikupljaju podatke.
Kritičari ovo vide kao deo sukoba SAD i Kine, što je delimično tačno, ali ne onako kako se često predstavlja u teorijama po društvenim mrežama. Sjedinjene Američke Države već godinama pooštravaju kontrolu nad kineskim tehnološkim kompanijama, uz sve izraženiju zabrinutost oko zaštite podataka i bezbednosti korisnika.
Međutim, tužba u Teksasu ne cilja samo kineske firme. Ona obuhvata i južnokorejske i japanske proizvođače, pa se ne može svesti isključivo na geopolitički sukob SAD i Kine.
U suštini, fokus je na privatnosti korisnika i načinu na koji pametni televizori prikupljaju i koriste podatke, a ne na međunarodnoj politici.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
ACR možda ne „gleda“ kao kamera, ali neprekidno analizira šta pratimo i pretvara to u podatke. I pitanje više nije da li postoji „Veliki brat“, nego koliko smo uopšte u poziciji da ga isključimo.
Piše: Biljana Stepanović
