Mladima su danas na internetu najdostupniji američki tinejdž filmovi i uglavnom odrastaju gledajući holivudske romantične drame ili sadržaje pune nasilja preko platformi Netflix i HBO. Ostvarenje „Lajanje na zvezde“ im često promakne, iako je reč o domaćem klasiku koji i dalje radi ono što najbolji filmovi o odrastanju moraju da urade. Duhovito je, romantično, živi i potpuno je gledljivo i posle toliko godina. Film Zdravka Šotre iz 1998. godine smešten je u mali provincijski grad, a radnja u šezdesete godine prošlog veka i prati poslednje dve nedelje školske godine maturanata koji misle da mogu osvojiti svet.
Ono što „Lajanje na zvezde“ izdvaja od gomile stranih filmova istog tipa jeste to što ne počiva na prostakluku, agresiji, ispraznim emocijama i banalnom, nego na šarmu, žargonu, zaljubljivanju, školskim forama i onoj vedroj energiji pred maturu kada je svaki pogled važan, a svaka sitnica deluje kao događaj života. To je film pun zabave, ali i mere. Pun emocije, mladosti, i bez mraka koji se danas često prodaje kao „realizam“.
U njemu nema nasilja kao glavnog motora radnje, nema cinične potrebe da se sve izvrgne ruglu, već postoji ono što mnogim savremenim tinejdž pričama nedostaje, zdrava hemija među likovima, duhovitost i osećaj da je mladost nešto lepo, a ne samo problematično. U tom svetu i udvaranje ima stila, pa glavni junak najpametniji, ali i nestašan đak Mihajlo pod nadimkom Filozof, može najlepštoj učenici Danici da kaže: „Pazi, ja se tebi ne udvaram. Ja te samo obaveštavam da si najlepša na svetu. To je činjenica, a sa činjenicama se ne raspravlja.“
Baš zato bi mnogi mladi trebalo da daju šansu ovom filmu pre nego što po ko zna koji put uključe neku tipsku američku srednjoškolsku priču. „Lajanje na zvezde“ pokazuje da domaći film može da bude i duhovit i romantičan i pametan, a da pritom ostane lak, pitak i beskrajno simpatičan.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
„Lajanje na zvezde“ je dokaz da domaći film ume da ponudi mladima mnogo više od pukog kopiranja stranih obrazaca. U vremenu kada se tinejdž sadržaj često svodi na buku, vulgarnost i praznu provokaciju, ovaj film nudi duhovitost, romantiku, meru i život. Zato ga ne treba čuvati samo za nostalgične gledaoce, već ga iznova preporučivati i gledati sa novim generacijama.
Piše: Nina Stojanović
