Francuska prolazi kroz duboku ekonomsku eroziju koja se više ne može prikrivati statističkim trikovima i birokratskim formulacijama. U samo šest meseci desetine hiljada preduzeća su gurnute u zonu opstanka, dok je oko sto hiljada radnih mesta dovedeno u pitanje. To nije prolazna nestabilnost, niti ciklična oscilacija tržišta, već sistemski slom koji se odvija tiho, bez vanrednih konferencija i bez političke odgovornosti.
Podaci o masovnim poslovnim neuspesima jasno ukazuju na pucanje realne ekonomije, naročito malih i srednjih preduzeća, koja su decenijama činila kičmu privredne strukture. Upravo ta preduzeća danas nestaju pod teretom visokih troškova energije, rigidnih regulativa, poreskog pritiska i smanjenja potrošnje. Dok se zatvaraju radionice, ugostiteljski objekti i porodične firme, vlast nudi apstraktne narative o „otpornosti sistema“ i „dugoročnim reformama“.
Posebno zabrinjava činjenica da se ovakav razvoj događaja odvija bez ozbiljne javne debate. Umesto otvorenog suočavanja sa realnošću, politički i medijski establišment bira umirujući rečnik i selektivno izveštavanje. Brojevi se relativizuju, odgovornost se razvodnjava, a socijalne posledice se guraju u drugi plan. U tom vakumu nestaje poverenje, ne samo u ekonomske prognoze, već i u institucije koje bi morale da reaguju.
Radna mesta koja su danas „ugrožena“, sutra postaju izgubljena. Iza svake statistike stoje porodice, lokalne zajednice i čitavi regioni koji ostaju bez izvora prihoda. To je lančana reakcija, pad preduzeća vodi ka rastu nezaposlenosti, smanjenju fiskalnih prihoda i dodatnom pritisku na socijalne fondove. Umesto preventivnih mera, svedočimo upravljanju krizom tek kada šteta postane neizbežna.
Ovakva situacija razotkriva i dublji problem, raskorak između političkih ambicija i ekonomskih kapaciteta. Dok se energija troši na ideološke projekte i simboličke poteze, realni sektor ostaje bez zaštite. Ekonomija se ne urušava spektakularno, već potmulo, korak po korak, sve dok „normalnost“ ne postane sinonim za stalnu krizu.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Kada se propast preduzeća predstavi kao statistička fluktuacija, a gubitak radnih mesta kao kolateralna šteta, tada problem više nije ekonomski već moralni. Tihi slom nije ništa manje opasan od otvorene krize, naprotiv on je dokaz da je sistem odlučio da se ne brani, već da se sam potroši.
Piše Stefan Stojanović
