Život Svete Varvare vezan je za rano hrišćansko doba u Misiru, oblasti na prostoru današnjeg Egipta, tada važnog središta Rimskog carstva. Početkom 3. veka rođena je u imućnoj porodici koja nije prihvatala hrišćansku veru, u vremenu kada je ispovedanje Hrista nosilo ozbiljan rizik. Otac Dioskor, ugledan i uticajan čovek, nastojao je da je izoluje od spoljnog sveta, ali se upravo u toj izdvojenosti u njoj oblikovala vera u jednog Boga.
Susret sa hrišćankama tokom očevog odsustva bio je prelomni trenutak. Krštenje, odbacivanje idola i zahtev da se na građevini koju je otac podizao otvore tri prozora, kao svedočanstvo vere u Svetu Trojicu, pokazali su snagu njenog ličnog izbora.
Sukob sa ocem završio se predajom vlastima i izvođenjem Varvare pred upravitelja, gde je bila izložena mučenju. Predanje beleži da je u tamnici doživela isceljenje, događaj koji je snažno potresao svedoke. Julijanija, jedna od prisutnih žena, tada je ispovedila hrišćansku veru i prihvatila stradanje zajedno sa Varvarom. Obe su pogubljene 306. godine, a prema predanju, njen otac je ubrzo potom stradao od udara groma.
Sveta Varvara poštovana je u pravoslavnom predanju kao velika mučenica. Njene mošti čuvaju se u Kijevu, dok se u ikonografiji prikazuje sa krstom, kao znakom stradanja za veru. Varindan se u narodnom pamćenju vezuje za povratak svetlosti i početak produženja dana, čime ovaj praznik dobija posebno značenje u godišnjem toku.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Sećanje na Svetu Varvaru u pravoslavnoj molitvi vezuje se za najdublju ljudsku nadu – da se na kraju zemaljskog puta udostojimo susreta sa Hristom kroz Sveto pričešće. Kroz njeno stradanje Crkva prepoznaje primer nepokolebljive vere, pa se vernici Svetoj Varvari mole da im izmoli mirnu i svesnu smrt, bez iznenadnog odlaska i bez odvajanja od Tajne Crkve. Molitva njoj nije strah od kraja, već želja da poslednji trenutak bude susret, a ne prekid, i da se život završi u punom jedinstvu sa Bogom.
Piše: Stefan Bogdanović
