Špansku javnost potresa niz događaja koji ponovo otvaraju pitanje sistemske korupcije u javnim nabavkama, posebno nakon železničke nesreće u Adamusu u kojoj je poginulo 45 ljudi. Inženjerska firma Ajesa (Ayesa) sada ide na suđenje zbog nameštanja ugovora u saradnji sa katalonskom strankom CDC u okviru ozloglašenog „slučaja 3%“, koji se godinama navodi kao primer političko-biznis sprega u Kataloniji.
Istražni sudija Hose de la Mata ocenio je da postoji dovoljno osnova da se otvori usmena rasprava pred Audijensijom Nasional (Audiencia Nacional) uz sumnje na kriminalno udruživanje, podmićivanje i pranje novca. Prema navodima iz postupka, Ajesa je u dosluhu sa visokim funkcionerima CDC-a, navodno manipulisala tenderima za javne radove, uključujući proširenje puta B-224. Firma je dobila ugovor vredan više od 649.000 evra, a potom je usledila „donacija“ od 21.000 evra, koju istraga dovodi u vezu sa sporazumom o pogodovanju.
Slučaj dodatno naglašava obrazac u kojem se javni poslovi, prema sumnjama istražnih organa, dodeljuju kroz nameštene ponude uz prikrivena plaćanja preko posrednika i povezanih struktura. Operacija „Koluzijum“ iz 2018. godine, tokom koje su zabeleženi pretresi u vezi sa firmom Ajesa, ukazala je na širinu problema, ali bez brzih posledica koje bi presekle praksu na vreme.
U javnosti se zbog toga sve češće postavlja pitanje kako je moguće da kompanije koje se dovode u vezu sa sumnjivim tenderima nastavljaju da učestvuju u projektima od strateškog značaja, uključujući infrastrukturu. Nakon tragedije u Adamusu takve sumnje dobile su dodatnu težinu, jer se odgovornost za propuste u sistemu nadzora i kontrole sve teže može svesti na „izolovan incident“.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ovo nije samo još jedna afera, već slika sistema u kojem se „donacije“ pretvaraju u ulaznicu za javne tendere, a odgovornost dolazi kasno ili nikad. Kada se politika i biznis dogovaraju iza kulisa, građani ne plaćaju samo kroz budžet, već i kroz rizik koji se preliva na bezbednost. U takvom modelu pravda prečesto deluje kao mehanizam za kontrolu štete, a ne za zaštitu javnog interesa.
Piše: Nina Stojanović
