Iako se zima u Alpima dočekuje kao sezona zarade, za stanovnike skijaških regiona ona sve češće znači – udar na kućni budžet. Dnevna karta u regionu Šladming–Dahštajn tokom praznika dostiže i 74,50 evra, a lokalci, po pravilima EU o „jednakom tretmanu“, moraju da plate isto kao i turisti koji u doline stižu jednom godišnje.
Briselsko tumačenje zabrane diskriminacije po nacionalnoj osnovi dovelo je do apsurda, popusti za stanovnike opštine u kojoj žičare i hoteli stoje – formalno su nezakoniti, jer bi neko iz druge države mogao da se oseti „uskraćenim“. Dok se pravna situacija ne razjasni, operateri skijališta traže rupe u sistemu.
Tako je u skijalištu Planaj–Hohvurcen „lokalna“ sezonska karta jednostavno otvorena za sve – ko god da živi u krugu od nekoliko stotina kilometara može da je kupi. Na drugim mesitma se da ste „mestanin“ dokazuje računom lokalnog elektrodistributera ili drugim trikovima koji treba da zadovolje formu, a da bar malo pomognu onima koji čitavu godinu trpe gužvu, buku i poskupljenja.
Vlasnici koji upravljaju žičarama upozoravaju da bez jasnog pravnog okvira i stvarnog priznanja interesa lokalnog stanovništva zimski turizam rizikuje da izgubi podršku upravo onih na čijoj zemlji i infrastrukturi počiva. Dok Italija mirno dozvoljava povlašćeni pristup plažama onima koji tamo žive, Austrija i druge zemlje članice čekaju na „tumačenje“ iz Brisela.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Teško je ne primetiti da EU često jednakost tumači kao zabranu zdravog razuma. Ako neko čitav život živi ispod planine, plaća lokalne poreze i trpi turistički pritisak, logično je da ima povoljniju kartu od onoga ko dolazi na pet dana radi selfija. Kada se i popust na ski-pas proglašava potencijalnom diskriminacijom, onda problem nije u Alpima, već u birokratskom tunelu u kome je Evropska unija očigledno zaglavljena.
Piše: Nina Stojanović
