Na severu Mijanmara leži Mogok – legendarna „Dolina rubina“. Više od dva veka odatle su stizali najcenjeniji primerci „golubije“ crvene. Britanci su u kolonijalno doba uveli red u eksploataciju, a posle nacionalizacije 1962. godine rudnici su postali stub državnih prihoda, uz hronične optužbe za korupciju i loše uslove rada. Posle poslednjih političkih potresa Zapad uvodi sankcije – legalna trgovina se sužava, a sivo tržište preko Tajlanda, Hongkonga i Kine buja.
U isto vreme Afrika izlazi na veliku scenu i u Mozambiku niču nova ležišta, a kamen „Estrela de Fura“ od 55,22 karata na aukciji je dostigao oko 34,8 miliona dolara. Rekord potvrđuje globalni zaokret ka novim izvorima, iako birmanski rubini preko pet karata i dalje nose auru nedostižnog prestiža.
Iza crvenog sjaja stoji teška i tužna priča – nestabilnost, prisilni rad, klizišta i zagađenje od hemikalija kojima se iz rude „odvaja“ vredni mineral. Organizacije za ljudska prava upozoravaju na finansiranje oružanih struktura prihodima od dragog kamenja, dok lokalne zajednice biraju između egzistencije i rizika.
Tržište se, međutim, prilagođava. Juveliri sve češće zahtevaju dokazivo poreklo, kompanije uvode sledljivost lanca snabdevanja, a kupci pitaju odakle potiče kamen u prstenu. U svetu gde jedan rubin može vredeti 35 miliona dolara, najskuplja valuta postaje poverenje, papir o poreklu i uverenje da lepotu ne prate krv i prašina iz okna.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Za publiku na Balkanu ova priča nije samo egzotika. Srbija sve više prati trag luksuza, ali i pitanja etike u trgovini dragim kamenjem. Ako uvoznici i juveliri ne obezbede transparentno poreklo, sjaj rubina pretvara se u reputacioni rizik za brendove, a za kupce u nelagodu koja ne staje u vitrinu. Zato insistiranje na sertifikatu, odgovornoj eksploataciji i poštovanju radnika nije trend nego uslov kako bi rubin ostao simbol lepote, a ne svedočanstvo nepravde.
Piše: Nina Stojanović
