Svaka pobuna i veliki politički potres počinje pričom. Ne puškom, ni kamenom već rečima. Upravo kroz jezik oblikuje se slika sveta, ko je žrtva, a ko tiranin, heroj ili izdajnik. Kada dođu krizna vremena uvek se sudaraju najmanje dva narativa, onaj koji dolazi iz institucija i onaj koji gradi ulica. Taj ulični narativ obično je pojednostavljen i upečatljiv, David protiv Golijata, nada protiv straha, dobro protiv lošeg.
Međutim ko, zaista piše tu priču? U brojnim slučajevima pokazalo se da iza narativa ne stoje samo spontani pokreti, već i strane fondacije, nevladine organizacije i medijski centri moći. Upravo zato se postavlja pitanje koliko je „revolucija“ zaista narodna, a koliko pažljivo režirana.
Knjiga „Četvrti talas demokratije? Društveni mediji i arapsko proleće“ autora Filipa N. Hauarda i Muzamila M. Huseina (2013) opisuje kako su upravo društvene mreže postale alat za oblikovanje jezika protesta. Lideri su dobijali pogrdne nadimke, karikature su ih prikazivale kao smešne i nemoćne, a jednostavni haštagovi i mimovi širili su se brže od bilo kog političkog programa. „Jezik protesta bio je oružje kojim su mase simbolički rušile autoritet moćnika“, naglašavaju autori.
Pogled redakcije portala Srpski ugao
Ista logika važi i danas. Revolucije ne koriste govore, već parole, skandiranja, grafite. „Juščenko – da!“ u Ukrajini, „Kmara!“ u Gruziji ili „Gotov je!“ u Srbiji, to su bile poruke koje su premošćivale strah i okupljale ljude. Upravo takvi slogani, kratki i zapaljivi, ostaju kao simboli u istoriji ili bivaju zaboravljeni ako pokret ne uspe.
Piše: J. D.
