Kada je Srbija krajem devetnaestog veka morala da ispuni međunarodne obaveze i izgradi prugu Beograd Niš, činilo se da će sve ići sporo, ali po redu. Koncesiju je dobila francuska Generalna unija, a u prestonicu su stizali emisari sa koferima punim novca, kako bi se obezbedile dozvole i poduhvati od značaja. Ipak, već posle godinu dana kompanija je bankrotirala, pa je posao preuzelo drugo društvo. Rabota je kasnila petnaest meseci, a dugogodišnje političke optužbe o milionima koji su „menjali ruke” pratile su radove od samog početka.
Kralj Milan je 3. jula 1881. godine udarcem srebrnim budakom označio početak gradnje. Prvi svečani vozovi krenuli su tek 1884. godine, uz blagoslov, pucnjavu topova i oduševljenu publiku. Prvi voz je stigao na vreme, ali je drugi, onaj sa visokim zvanicama iz zemlje u Niš ušao sa četiri sata kašnjenja. Razlog je bio gotovo komičan. Amilo, direktor eksploatacije Srpskih železnica, poverio je upravljanje kompozicijom svom mladom sinu koji je zanemario jednostavnu a presudnu obavezu da lokomotiva ima dovoljno vode. Zbog toga je voz ostao na otvorenoj pruzi i čekao pomoć. Taj detalj ostao je zabeležen kao prvo veliko kašnjenje na srpskim šinama.
Putnička karta trećeg razreda od Beograda do Niša koštala je 17 dinara i 10 para, približno vrednosti sto kilograma pšenice. Put je trajao osam sati i petnaest minuta, što se u to vreme smatralo fantastičnom brzinom. Do tada se putovalo i po tri dana, uz povoljan vetar i dobru konjugu.
Ovaj trenutak, dolazak prvog voza u Niš, ostao bi samo istorijska anegdota da ga legendarni filmski stvaralac Zdravko Šotra nije ovekovečio i na velikom platnu u svom ostvarenju „Ivkova slava“. Scena koja prikazuje uzbuđenje naroda, čudo tehnike i svečanost prve vožnje vratila je u život atmosferu jednog doba i podsetila nas kako je železnica promenila Srbiju.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Priče o prvim vozovima podsećaju nas da kašnjenja nisu novost, ali i da je svaki napredak u ovoj zemlji stizao uz muku, strpljenje i mnogo dobre volje. Danas, dok čekamo moderne pruge i bolju organizaciju, vredi se setiti da je Srbija uvek počinjala težim putem, ali je uvek stizala na odredište.
Piše: Nina Stojanović
