Solun, novembar 1916. Poručnik Aleksandar Mišić, najstariji sin vojvode Živojina, leži u francuskoj bolnici sa metkom koji mu je prošao kroz pluća na Kajmakčalanu. Gangrena, temperatura 40 stepeni, lekari mu daju najviše dan-dva. Kada je vojvoda ušao sa francuskim pukovnikom Leblom i generalom Gambetom, prišao je postelji, pogledao sina i mirno rekao: „Ako umre – umreće kao srpski vojnik. Ako preživi – ostaje mi sin. Ali neka ga niko ne žali. Srpski vojnik ne traži sažaljenje“. Zatim se nagnuo i šapnuo: „Drži se, čedo. Mišići ne umiru u krevetu.“ Tri dana kasnije groznica je pala. Aleksandar je ustao iz mrtvih.
Francuski oficiri su ostali bez reči. Lebl je isti dan telegramom javio Parizu: „Video sam čudo. Srpski vojvoda je sinu naredio da živi, i sin je poslušao.“ Gambetta je kasnije zapisao: „Nismo videli suze, nismo čuli jauk, samo čelik u glasu. To je bio najveći čin komandovanja koji sam doživeo u ratu.“
Aleksandar je preživeo, prošao proboj Solunskog fronta, 1945. je uhapšen, 1948. godine umro u zatvoru – ali stojeći, ne u krevetu.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Na Kajmakčalanu i u Solunu 1916. srpski vojvoda je pokazao snagu duha pred kojom su i Francuzi zanemeli. Mišić nije molio Boga za čudo, on je čudo naredio. I dobio ga. To je srpska formula, ne tražimo milostinju, sažaljenje, tražimo poverenje u našu reč i u naš krst. Dok je takvih Mišića, Srbija diše punim plućima.
Piše: Stefan Stojanović
