Zadužbina despota Stefana Lazarevića, Manastir Manasija, nije samo jedno od najlepših ostvarenja srpske srednjovekovne umetnosti. On je i mesto na kome je, u vremenu ratova i pometnji, sačuvan srpski jezik i ćirilično pismo. U njegovim zidinama nastala je Resavska škola prepisivača, čuvena po strogoći pravila, tačnosti jezika i lepoti rukopisa, zahvaljujući kojoj je sačuvan kontinuitet pismenosti u presudnim istorijskim trenucima.
Podignuta između 1407. i 1418. godine, Manasija je bila poslednja velika zadužbina srpske srednjovekovne države. Despot Stefan je ovde okupio najobrazovanije monahe, pisare i kaligrafe svoga doba, stvarajući skriptorijum koji je postao kulturno središte celog prostora. Resavska škola nije bila puko prepisivanje knjiga, ona je postavila jezičke i pravopisne norme koje su vekovima služile kao uzor.
U Manasiji su nastajali i čuvani psaltiri, jevanđelja i bogoslužbene knjige, pisani jasnim i čistim jezikom. Taj rad imao je presudan značaj u vreme osmanske vlasti, kada je srpska kultura bila potisnuta, a pisana reč često jedini oslonac identiteta. Manastir je istovremeno bio i tvrđava, sa moćnim bedemima i kulama što govori o svesti tadašnje elite da se kultura mora braniti i mačem ako je potrebno.
Danas Manasija privlači posetioce freskama izuzetne lepote i skladom arhitekture, ali i saznanjem da je upravo tu sačuvana nit jezika i pamćenja. U vremenu kada su knjige nestajale, a sve što je trebalo biti zapisano prenosilo se usmeno, Resava je bila tiha radionica opstanka.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Manasija nas podseća da je jezik temelj svakog naroda. Dok se države ruše i granice pomeraju, pisana reč ostaje. Resavska škola je dokaz da se identitet ne čuva parolama, već strpljivim radom i odgovornošću prema nasleđu. U tome leži njena trajna poruka i današnjem vremenu.
Piše: Stefan Stojanović
