Emotivni snimak iz Fordove fabrike u Sarluisu obišao je nemačku javnost i otvorio pitanje o pravcu u kom ide evropska automobilska industrija. Na videu se vidi trenutak kada poslednji motor sa unutrašnjim sagorevanjem silazi sa proizvodne trake. Radnici stoje oko njega, grle se, neki skrivaju suze. U pozadini svira „Vreme je da se oprostimo“ i taj prizor više liči na ispraćaj starog prijatelja nego na kraj jedne tehničke ere.
Ford je godinama najavljivao prelazak na električna vozila. Fabrički pogon u Sarluisu, koji je decenijama proizvodio motore za Focus, nije uspeo da se uklopi u novu ekonomiju i proglašen je neodrživim. Gotovo hiljadu radnika ostaje bez posla i to u nedelji kada se već počinju kupovati božićni pokloni. To u Nemačkoj nije samo ekonomska vest, već društveni udar.
Slične odluke donose i drugi veliki proizvođači. Ford ukupno ukida skoro 3.000 radnih mesta u Nemačkoj. Audi i Folksvagen najavili su smanjenje od oko 8.000 zaposlenih do 2029. godine, pozivajući se na rast troškova i pad potražnje za električnim modelima. Mercedes planira da ugasi još nekoliko hiljada radnih mesta. Umesto očekivanog procvata, evropsko tržište električnih vozila pokazuje znake zasićenja i nesigurnosti, dok kineski proizvođači preuzimaju prednost zahvaljujući nižoj ceni i širokom izboru.
Političke odluke donele su brže promene nego što je industrija mogla da izdrži. Bivši ministar privrede i klime Robert Habek i evropske institucije gurali su zabranu motora sa unutrašnjim sagorevanjem kao ključni stub energetske tranzicije. U praksi međutim, tranzicija je postala teret radnicima i fabrikama koje gube posao pre nego što je nova infrastruktura uopšte stvorena.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Objavljeni emotivni video nije samo priča o jednoj fabrici, to je simbol dubljeg problema. Evropska industrijska politika sve više liči na eksperiment čije posledice snose radnici i građani, a ne političari. Ubrzano napuštanje tehnologije koja je izgradila evropsku automobilsku moć pokazalo se kao rizik koji nosi više bola nego koristi. Ako se ovakav pristup nastavi, prazne hale i tihi oproštaji postaće prizor koji ćemo u najrazvijenijim zemljama zapada viđati češće nego što smo ikada mogli i da zamislimo.
Piše: Nina Stojanović
