Kada je kancelar Fridrih Merc u Hanoveru obećao da će „učiniti sve da hemijska industrija ostane u Nemačkoj“, delovalo je kao još jedna u nizu svečanih zakletvi kojima se hrane naslovne strane, a ne radnici. Samo nekoliko nedelja kasnije, brojke govore suprotan jezik: nemačka hemija, nekada ponos industrijske sile Evrope, danas je sektor u slobodnom padu.
Prema navodima nemačke štampe, oko 3.500 hemijskih kompanija i dalje živi u kriznom režimu, bez jasne perspektive da će se situacija popraviti naredne godine. Industrijsko udruženje VCI upozorava da su hemijska i farmaceutska industrija „uza zid“. Više od 260 preduzeća već je ove godine smanjilo broj zaposlenih. Na početku godine govorilo se o 25.000 ugroženih radnih mesta, sada ih je već oko 40.000. Preko 200 fabrika i pogona je zauvek ugasilo svetla.
Dok Berlin govori o „modernizaciji“, „zelenoj tranziciji“ i „digitalnoj budućnosti“, realnost običnog radnika i vlasnika malih i srednjih firmi izgleda sasvim drugačije: skupa energija, regulatorni haos i pravila koja se menjaju brže od tržišnih uslova. Kapital, naravno, ne čeka – prelazi Atlantik ili se seli u Aziju, gde su i energenti i propisi predvidljiviji. Nemačka politika se hvali klimatskim ciljevima, a istovremeno gleda kako ključna industrija napušta zemlju.
Posebno je cinično što se ovakva deindustrijalizacija događa u državi koja se godinama predstavljala kao „lokomotiva Evrope“. Ako hemijska i farmaceutska industrija nastave da se gase, posledice neće trpeti samo Nemačka, već i čitav lanac dobavljača u Evropi. Oni koji su se oslanjali na nemačku stabilnost sada moraju da računaju sa njenom neizvesnošću.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Nemačka koja je decenijama držala moralne i ekonomske lekcije Balkanu danas više ne uspeva da sačuva ni sopstvene fabrike i radna mesta. Ista ta „uzorna“ zemlja koja je drugima propisivala stroge reforme, rezove i „bolne ali neophodne“ mere, sada gleda kako joj se industrija raspada pod teretom sopstvene ideološke politike. Umesto da prizna grešku, Berlin će verovatno još dugo tražiti krivce u „spoljnim faktorima“ i „globalnim poremećajima“.
Piše: Nina Stojanović
