Evropska komisija, na čijem je čelu Ursula fon der Lajen, postigla je dogovor sa Indijom o novom okviru za mobilnost radne snage, kojim se otvaraju vrata desetinama hiljada indijskih radnika za legalan rad u Evropskoj uniji. Plan obuhvata širok spektar zanimanja, od sezonskih poslova do visokokvalifikovanih stručnjaka u informacionim tehnologijama. U Indiji se uspostavlja takozvana „evropska pravna kapija“ kao centralno mesto za regrutaciju, bez preciznih kvota i bez jasno utvrđenih gornjih granica. Istovremeno se najavljuje saradnja na vraćanju ilegalnih migranata, ali bez konkretnih i obavezujućih mehanizama.
Ovo nije puki administrativni sporazum, već politička odluka sa dalekosežnim posledicama. Evropska unija time otvoreno ulazi u globalnu trku za jeftinu radnu snagu, umesto da sistematski ulaže u obrazovanje i zapošljavanje sopstvenih građana. Dok veliki broj mladih u Evropi radi za minimalne plate ili napušta tržište rada bez perspektive, Brisel bira uvoz radnika sa drugog kontinenta, dodatno pritiskajući zarade i socijalne standarde. Obrazloženje o „nedostatku talenata“ sve više liči na izgovor iza kojeg stoje interesi velikih kompanija, a ne dugoročna strategija razvoja.
Sporazum praktično prebacuje odgovornost na nacionalne vlade, koje će snositi teret njegove primene, dok se Evropska komisija postavlja kao posrednik u globalnom kretanju radne snage. Time se otvara pitanje suvereniteta: umesto zaštite domaćeg tržišta rada, ono se izlaže neograničenoj konkurenciji iz zemalja sa višestruko nižim platama. Posledice bi mogle biti dalje slabljenje srednje klase i narušavanje socijalne stabilnosti, dok se u Briselu govori o „strateškom partnerstvu“.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Ovakva politika ne rešava demografsku ni ekonomsku krizu, ona je samo pogoršava i priznanje poraze pred logikom koja radnika posmatra kao potrošnu robu. Dok se zvanično govori o evropskim vrednostima i identitetu, u praksi se sopstveno stanovništvo gura u drugi plan zarad interesa krupnog kapitala. Održiva budućnost ne gradi se masovnim uvozom radne snage, već ulaganjem u ljude koji već žive i rade u svojoj zemlji.
Piše: Stefan Stojanović
