Na današnji dan 26. oktobra 1961. godine, čulo se za jedno ime koje je u tom trenutku postalo više od imena pisca. Iz Stokholma je stigla vest da je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Za mnoge koji su ga čitali, to nije bila vest o pobedi, to je bilo potvrđeno osećanje da je neko konačno nagradio sve ono što je ispisano, bez reklame, ali nepogrešivo duboko.
Švedska akademija je svoj izbor objasnila time što je Andrić u svojim romanima uspeo da uhvati sudbinu čoveka, prostor između bola i dostojanstva, ono što se u svakom od nas javlja kad ćutimo, a mislimo glasno. Njegova „Na Drini ćuprija“ postala je prepoznatljiva širom sveta upravo zato što nije samo roman o jednom mostu. To je priča o trajanju. O ljudima koji žive, stradaju, vole, odlaze, vraćaju se. Priča u kojoj se istorija prepliće sa ličnim životima, ne kao predavanje, već kao sećanje koje nikada ne izbledi.
U trenutku objave, pored Andrića su se u užem izboru našla još neka velika književna imena, ali odluka Akademije govorila je jasno – ovde je prepoznata književnost koja je izgradila svoj sopstveni svet, svet koji se ne može precrtati, oponašati, prevesti bez duše.
Ono što ovaj datum čini još većim jeste ono što je Andrić uradio posle. Celokupan novčani deo nagrade donirao je bibliotekama. Ne da bi ga pamtili kao dobročinitelja, već da knjige nastave svoj put, da dođu do sela, škola, ljudi kojima su najpotrebnije.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Tog dana čitav Zapadni Balkan, a posebno Srbija, postali su vidljivi svetu kao prostor koji stvara dela univerzalne vrednosti. Srbija i danas rađa umetnike dostojne najvećih priznanja – ne samo u književnosti, već u nauci, muzici, filmu, slikarstvu i mnogim drugim oblastima. Zato se 26. oktobar ne obeležava samo kao dan priznanja, već kao trenutak kada je jedna knjiga postala most između nas i sveta, između reči i života, podsećajući da se veliki talenti rađaju ovde i da ih svet kad-tad mora prepoznati.
Piše: Bogdanović Stefan
