Beograd je tog oktobarskog jutra 1929. godine doživeo nešto što danas zvuči kao scena iz naučnofantastičnog filma. Ogromna elegantna letelica, cepelin, duži od pola fudbalskog terena i tih kao pokretna katedrala, pojavila se iz pravca Avale i lagano klizila prema gradu.
U to vreme cepelini su već bili simbol napretka. Svet je još drhtao od sećanja na Hindenburg, ali uprkos tome, dirižabli su i dalje važili za čudo tehnike. Upravo takvim ga je doživeo i Beograd kada je čuveni nemački Grof Cepelin, nekoliko nedelja posle završetka svog putovanja oko sveta, krenuo u promotivni let iznad Mediterana i usput svratio u srpsku prestonicu.
Prvi koji su ga videli bili su ranoranioci. Oko pola sedam, iznad maglom obavijene Avale nazirala se ogromna srebrna silueta. Tiho je pulsirala i polako hvatala visinu. Nekoliko minuta kasnije bila je već iznad Voždovca, pa iznad Terazija, gde su se prvi prozori otvarali uz uzvike: „Grof Cepelin!”
Ulice su se ubrzano punile. Na balkonima su se našli svi koji su bili budni, i oni koji su pre samo tren bili u pidžamama, i oni koji su zaboravili da obuku čarape, i oni koji su brže bolje trčali iz dvorišta. Reporteri ondašnjih novina zabeležili su pravu galeriju likova: gospodina u dugoj jutarnjoj košulji koji je zaboravio kaiš, ženu koja je sa prozora držala lonac sa vodom jer je baš u tom trenutku kuhinja proključala, pa čak i nekoliko dečaka koji su bosi trčali ulicom pokušavajući da uhvate bolji pogled.
Cepelin je odgovarao na svaku radoznalu glavu. Leteo je nisko, kružio između Kalemegdana i centra, pa preko Save prema Slaviji i dalje u pravcu današnje autoputske trase. Sve zajedno trajalo je oko pola sata, ali dovoljno da Beograd tog jutra priča samo o jednoj temi.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Danas, kada se u nebo najčešće gleda da bi se proverilo da li će kiša, priča o cepelinu nad Beogradom podseća nas da je ovaj grad uvek bio gladan napretka. To jutro 1929. godine nije bilo samo razgledanje jedne letelice. Bio je to trenutak u kome je Beograd verovao da mu je svet na dohvat ruke. I vreme da ponovo podignemo glave i setimo se tog osećaja.
Piše: Nina Stojanović
