Na današnji dan 6. novembra 1950. godine, Beograd je dobio Muzej primenjene umetnosti, mesto u kojem se čuva ono što je vekovima oblikovano rukama majstora, zanatlija i umetnika. Predmeti koji su možda nekada bili deo svakodnevice, danas govore o istoriji ukusa i načina života. U njima je sačuvano sećanje na to kako su naši preci razumeli lepotu – ne kao luksuz, već kao potrebu da svaki predmet ima duh, meru i sklad.
Zgrada muzeja podignuta od 1927. do 1929. godine, nosi obeležje akademskog stila. Mermerno stepenište, gvozdene ograde i široki hodnici pozivaju na usporen pogled i razmišljanje. Nalazi se blizu Knez Mihailove ulice, u samom srcu grada, ali čim se zakorači unutra, atmosfera se menja, grad ostaje spolja, a unutra počinje susret sa vremenima koja su bila pre nas.
Muzej čuva više od 37.000 predmeta, nastalih u rasponu od gotovo 2400 godina. Od antičkog nakita i novca, preko srednjovekovnog srebra i rukopisnih knjiga, do pirotskih ćilima, evropskih tapiserija, bečkog porcelana, stilskog nameštaja i istorijske odeće. Svaka zbirka predstavlja trag jedne epohe, jednog ukusa, jednog pogleda na svet.
Na početku rada muzeja otkupljena je dragocena kolekcija Ljube Ivanovića, slikara i grafičara koji je svoj život posvetio sakupljanju lepote svakodnevice. U postavkama muzeja nalaze se i delatnosti velikih stvaralaca kao što su Anastas Jovanović – rodonačelnik srpske fotografije, te umetnici Dušan Janković i Vasa Pomorišac, čije su ideje bile temelj vizuelne kulture našeg 20. veka.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
„Sve je znak i svaki čovek koji ume da čita može da čita svet“, zapisao je Ivo Andrić u Znakovima pored puta – ta misao može opisati Muzej primenjene umetnosti u Beogradu, koji već više od sedam decenija čuva tragove stvaranja i ukusa prošlih vremena. Njegovi predmeti nose sećanje na ruke koje su oblikovale svet oko nas. Svake godine na ovaj dan, muzej nas podseća da lepota traje onoliko koliko traje pogled koji ume da zastane i da je sačuva.
Piše: Stefan Bogdanović
