Institut „Srpski most“ iz Švedske objavio je post na Instagramu koji je pokrenuo raspravu: „Gde su sada Zeleni i Jonas Šjosted – kad Švedska od 1. januara 2026. počinje da kopa uran, jedan od najopasnijih elemenata po prirodu i ljude? Kada je Srbija planirala eksploataciju litijuma, koji je daleko manje štetan, ti isti glasovi su vikali o ekocidu i uništavanju životne sredine. Kada to radi Švedska – onda se to zove „zelena tranzicija“ i „strateška samodovoljnost“. To nije ekologija, to je politička dvostrukost u najčistijem obliku.” – stoji u objavi ove neprofitne organizacije iz Malmea.
Činjenice su jasne Parlament Švedske „Riksdag“ je 5. novembra 2025. izglasao ukidanje zabrane – pravila se menjaju u Ekološkom zakoniku i Zakonu o mineralima, a vlada potez vezuje za energetsku bezbednost i plan obnove nuklearne energetike. Glasanje je prošlo uprkos protivljenju dela opozicije i lokalnih zajednica.
Ovde se otvara pitanje kriterijuma. Kada Srbija pokuša da otvori raspravu o litijumu, retorika dela međunarodnih i domaćih aktera momentalno skače na maksimalni alarm – „ekocid“, „uništenje prirode“, „nepovratna šteta“. Kad istovremeno Švedska najavi uran (materijal sa nesumnjivo težim bezbednosnim režimom i dugovečnim rizicima), narativ se okreće: „zelena tranzicija“, „strateška samodovoljnost“, „otpor zavisnosti od uvoza“. Ako se načelni „eko“ standardi menjaju u zavisnosti od geografske širine i političke mape, to više nije ekologija nego politika i ekonomija.
Upravo zato u domaćoj javnosti legitimno se postavlja i šire pitanje da li je deo spoljnog faktora namerno kočio razvojne projekte Srbije, pokušavajući da kroz kampanje i ulične pritiske oko litijuma izazove političku nestabilnost, dok se slični i mnogo rizičniji poduhvati na severu Evrope promovišu kao „zeleni iskorak“? Uz to ide i dilema o licemerju zašto jedni „smeju“, a drugi „ne smeju“ da razvijaju strateške resurse? U tom kontekstu, stav države Srbije da se o svemu odlučuje uz stroge standarde, transparentne procedure, učešće lokalnih zajednica i zaštitu državnih interesa, deluje kao pokušaj da se zaštiti i priroda i razvoj, umesto da se Srbija gurne u poziciju trajne zavisnosti od tuđih sirovina i tuđih tržišta.
Pogled redakcije portala Srpski Ugao
Post „Srpskog mosta“ otvorio je pravu temu, a to je da eko-standard mora biti univerzalan. Ili je „zeleno“ svuda ili nije nigde. Srbija ne treba da bira između prirode i razvoja, već između loših i dobrih projekata, samo oni sa strogim nadzorom, javnim garancijama, lokalnim udelom u koristi i potpunom transparentnošću treba da prođu. „Lažne ekologe“ najlakše je prepoznati po jednom kriterijumu, kad šapuću u Stokholmu, a viču u Loznici.
Piše: Nina Stojanović
